SVETOZAR JOVAŠEVIĆ

Svetozar Jovašević rodjen je u Beogradu neposredno pred početak Drugog svetskog rata u jevrejskoj porodici. Radio je kao aktivno vojno lice na službi u JNA do kraja osamdesetih prošlog veka, kada je  penzionisan. Živi i radi u Izraelu.

 

 

Svetozar Jovašević u svojoj biografiji koju je podelio sa nama  piše: „Kada je 6. 04. 1941 godine Beograd rano ujutro bombardovan, granate su pale u neposrednoj blizini naše kuće. Najviše je stradao Dorćol, jer tu su najviše i najgušće bili naseljeni Jevreji. Nakon toga, posle samo par dana, nemačke motorizovane jedinice su bez ikakvog otpora ušle u Beograd. Beograd je bio okupiran, a time i cela Srbija. Odmah, po okupaciji Beograda, Jevreji su morali da nose žutu traku kao oznaku pripadnosti jevrejskom narodu,  imali su ograniceno kretanje, a hranu su mogli da kupe samo posle 11 časova kada po prodavnicama ničeg više nije bilo. Ubrzo je okupaciona vlast izdala proglas da se svi Jevreji jave na Tašmajdan (u Autopožarnu komandu) radi popisa. Jevreje-muškarce koji su bili sposobni za rad već su bili odveli u logore „Topovske šupe“ i „Banjicu“, a ubrzo posle toga svi su streljani u odmazdi. Jevreji su ubijani na razne načine. To je tako trajalo do početka decembra 1941 godine.

Osim neizvesnosti daljih dogadjaja i straha za goli život, ženama sa decom najveći problem bio je nabavka hrane. Ljudi a naročito deca teško su podnosili glad. Okupacione nemačke vlasti su početkom decembra 1941. godine izdale naredbu da  svi preostali Jevreji- žene, deca, stari i bolesni ljudi moraju da se jave na odredjenom mestu u gradu,i da  sa sobom mogu da ponesu samo najnužnije stvari, dok su ključeve od stana bili dužni da predaju. Moja baba Rahela nije htela da se odazove toj naredbi, već je svu decu i unuke (njih desetoro) smestila u kuću nadajući se da Nemci neće doći po njih. Moja majka Vida je 12. decembra 1941. godine rano ujutro, mada nije smela, skinula sa rukava žutu traku, uzela za ruku moju tri godine stariju sestru, mene stavila u dečja kolica i krenula da kupi hleba i mleko, nadajući se da će ljudi imati milosti zbog male dece da joj dopuste kupovinu.

U povratku kući, na uglu Sezonove ulice gde smo imali kuću, dočekala ju je komšinica koja ju je upozorila da su svi ukućani odvedeni. Moja majka je stala kao ukopana. Nije bilo vremena, morala je hitno da reaguje, pa se obratila za pomoć njihovom kućnom prijatelju Iliji Geniću trgovcu iz Beograda, koji je privremeno sklonio nju i decu na sigurno i u medjuvremenu je preko svojih prijatelja mojoj majci obezbedio lažna dokumenta pod drugim imenom. Ali tada je bilo strogo zabranjeno, pod pretnjom smrću, da građani sakrivaju i štite Jevreje, pa je moja majka odlučila da otputuje sa decom u Čačak kod rodbine njenog bivšeg muza. Tamo su je primili i pomogli joj, ali ne zadugo, jer je neko iz njihovog komšiluka posumnjao da je moja majka sa decom kao Jevrejka potražila spas kod njih. Neko je moju majku prijavio nemačkim vlastima u Čačku.

Kada je majka osetila opasnost da će biti otkrivena, ostavila je moju stariju sestru kod tih ljudi na čuvanje, a mene je povela sa sobom. Medjutim potera za njom je već počela. Ne znajući kako i šta da učini, odlučila je da me ostavi na ulici i da beži dalje. Te januarske noći 1942. godine u rano jutro ostavljen sam na ulici ispred jedne kapije na temperaturi od minus dvadeset. Kasnije sam saznao da je moja majka uspela da pobegne i da se spasi. Ja sam od silne hladnoće plakao,  a pas u dvorištu te kuće čuo je moje cviljenje i otkrio ukućanima šta se dešava ispred kapije. Baka koja je živela u toj kući kada je izašla na kapiju videla je na zemlji zamotuljak, malu bebu kako plače. Sutradan me je odnela u opštinu da prijavi da je neko ispred njene kapije ostavio malu bebu. U opštini nisu znali šta će sa mnom, pa su me privremeno smestili u dom za stara lica.

U to vreme razna oglašavanja u gradu obavljao je dobošar. Narednih nekoliko dana dobošar išao ulicama, lupao u doboš i glasno pozivao ljude da uzme jedno napušteno malo dete na čuvanje. Posle par dana na oglas se javila Tomić Desanka koja je sa mužem tada zivela u Čačku. Uzeli su me iz doma, spasli su me, odgajali sve do mog polaska u Vojnu školu. Ali moje detinjstvo bilo je teško, opterećeno bedom, nesigurnošću i strahom. Po zavrsetku Vojne škole sasvim slučajno sam saznao da moja biološka majka živi u Beogradu. Posle dugotrajnog lutanja i traženja po Beogradu uspeo sam da posle skoro punih devetnaest godina pronadjem majku. Susret je bio nezaboravan i dirljiv: ugledao sam kako mi prilazi žena srednjih godina, svetlo smedje kose i svetlog tena…“Lepa je. To je moja majka!“- tiho sam izustio. „O, Boze, da li je to moguce? Eto… ona je tu, na par koraka preda mnom, a koliko sam čeznuo za njom…Koliko sam puta ranije zamišljao njen lik, zamišljao nju, moju majku sa likom boginje.“ Majka Vida išla je ka meni, za trenutak je zastala, posmatrala me kao da ne veruje da sam to ja, Svetozar, njen izgubljeni sin. Prebledeo sam. U ušima mi je bubnjalo, jasno sam čuo kako mi srce u grudima snažno kuca. Osetio sam kako mi se u glavi zavrtelo. Kao u snu, kao iz neke daljine čuo sam njen glas… „Sine!… Sine moj!“ Grli me i plače. I svi koji su to posmatrali plakali su. Novinari lista“Vecernje novosti“ su došli da taj nesvakidašnji dogadjaj zabeleže. Sutradan je u novinama izašla slika i intervju moje majke i mene.

Oca sam u tom periodu upoznao, ali to je bio i kraj našeg daljeg odnosa. Pronalaskom roditelja moja radost bila je kratkotrajna, roditelji su bili rastavljeni, imali su novoformljene porodice i od kraja rata nisu bili u kontaktu. Moja majka je uzela iz doma dvoje dece na usvajanje i svoju ljubav do kraja svog života je posvetila toj deci. Ja sam sa druge strane, posle penzionisanja otišao da živim u Izrael. Kada je 24.marta 1999. NATO izvršio agresiju na SRJ bio sam u Izraelu, i sa velikom tugom proživljavao te dane. Preko poznanika koji zive u Izraelu, uz dozvolu ovdašnje policije organizovao sam mirne proteste ispred američke, francuske i engleske ambasade u Tel Avivu. Za svoje patriotsko angažovanje i finansijsku pomoć Srbiji dobio sam zahvalnicu od Ambasade SRJ u Tel Avivu. Autor sam romana Velika majka: kad bi svet bio savršen, Uteha u prividnoj sreći.

U drustvu spisateljica Gordane Kuić i Dine Ben Katan