Breda Kalef

Tokom Drugog svetskog rata porodica Jakova Kalefa i njegove žene Antonije (rođ.Ograjenšek) doživela je sudbinu ostalih beogradskih Jevreja. Otac Avram Kalef,  kao invalidna osoba, posle okupacije Beograda, prebačen je u Jevrejsku bolnicu zajedno sa svojom majkom. Njegova  žena poreklom iz Slovenije, sa svoje dve ćerke, ostala je bez sredstava za život. Antonija je sa svoje dve ćerke Matildom i Rahelom potražila zaštitu od sveštenika Crkve Sv. Ćirila i Metodija, koju vodi katolički red lazarista. Lazaristi su katolički red koji je nastao u srednjem veku u Francuskoj i posvećeni su milosrdnom radu i pomaganju nemoćnima. Sveštenik Andrej Tumpej, pružio je zaštitu Antoniji i njenim ćerkama, izdao im lažna dokumenta, pa su devojčice promenile svoja imena; Matilda je postala Lidija, a Rahela- Breda. One su se skrivale na Banovom brdu, i imale zaštitu u crkvi u kojoj su počele da pevaju u horu. Rahela,sada Breda, pevajući u horu otkrila je svoj dragoceni talenat, koji joj je omogućio da kasnije postane operska pevačica. Ona je, u čast ocu Tumpeju, ostavila ime koje joj je on dao, i nastavila da gradi svoju karijeru kao operska  pevačica-meco sopran. Posle oslobođenja porodica je saznala strašnu istinu- da su svi članovi porodice Kalef ubijeni u kamionu -gasnoj komori, koji se zove dušegupka, ili streljani u logorima u Beogradu.   Film “Tri obećanja” po ovoj potresnoj  priči snimila je organizacija https://www.centropa.org/  a može se naći na ovom linku https://www.centropa.org/centropa-cinema/matilda-kalef-three-promises?language=sr

Film Tri obećanja  videlo je mnogo gledalaca, naročito učenika širom sveta. Zbog velikog odjeka među učenicima organizovan je intervju sa Bredom Kalef. Intervju su  vodili učenici Četrnaeste beogradske gimnazije, Trinaeste beogradske gimnazije i Šeste beogradske gimnazije dana 14.05.2013. Pitanja su osmislili beogradski učenici zajedno sa američkim učenicima iz škole u Detroitu u saradnji ovih škola. Profesorka Branislava Stevanović (XIII beogradska gimnazija) bila je organizator ovog događaja.

Breda Kalef tokom intervjua 2013.godine

  •  Ako biste mogli da se vratite u prošlost, šta biste promenili?
  • Breda: Pa, promenila bih mnoge stvari. Znate kad kažu “bolje  rob nego grob”, ne slažem se s tim jer iz ropstva postoji izlaz, ali od smrti ne možete pobeći. Promenila bih ceo pristup kako su stvari radile, jer bih i danas imala svoju porodicu.
  • Šta vam je palo na pamet kad su jevrejske porodice počele da dolaze u Beograd nakon bekstva od nacista u severnoj i zapadnoj Evropi?
  • Breda: To tada nisam znala. Nisam bila upoznata sa svojom okolinom zbog mladosti. Tek kad sam to osetila na svojoj koži, shvatila sam užas onoga što se dešava.
  • Kada su oslobađeni koncentracioni logori, jeste li verovali da su nacistički vojnici zaslužili milost?
  • Breda: Pa, znaš šta; Ne bih to tako jednostavno rekla. Mnogi od njih su odbili naredbu za ubistvo, pa su i sami ubijeni. Takođe, ne bih ih klasifikovala samo kao Nemce ili samo vojnike. Uvek postoje loši momci, zlikovci i nevini ljudi koji su bili prisiljeni u rat. Dakle, kad me ljudi pitaju mrzim li Nemce, ne mogu reći da ih mrzim. Mrzim loše ljude svakog naroda. Kad mi se postavi pitanje, morala bih da citiram našeg poznatog pisca Danila Kiša – kad su ga pitali da li mrzi Mađare, odgovorio je: ‘Neki Mađari su ubili mog oca, dok su drugi Mađari spasili moju majku i mene’. Generalizovanje stvari nije u redu. Ne mrzim Nemce, mrzim one koji su to uradili, naciste.
  • Mislite li da bi  nešto kao što je holokaust moglo da se ponovi?
    Breda: Pa, ne na način na koji se to ranije događalo, ali ipak možete videti da su Jevreji diskriminisani svuda, čak i u evropskim zemljama.
  • Koje su vam  misli prolazile kroz glavu kada ste shvatili da ste jedina dve iz porodice preživele rat?
  • Breda: To je bilo zastrašujuće. Nadali smo se da će se pojaviti neko iz naše porodice. To je nešto što se ne može opisati, ta užasna praznina.
  • Ako biste mogli nešto reći Adolfu Hitleru i ostalim nacističkim vođama, šta biste im rekli?
  • Breda: Zaista ne znam šta bih im rekla. Ne bih volela ni da ih upoznam, posebno Hitlera. Sve u svemu, njihova dela su bila bolesna, oni su ljudi bolesnih umova. Ali bez obzira koliko se trudili, oni ne mogu uništiti jedan narod holokaustom.
  • Da li se ikada ljutite na druge ljude oko sebe tokom rata, jer se nisu zalagali za Jevreje?
  • Breda: Pa bilo je dosta ljudi koji su pomagali Jevrejima, tako da ne možete biti besni na sve, već samo na neke od njih. Čak i u Srbiji, mislim da sve Jevreje nije trebalo dati Nemcima. Bili su razdvojeni kao taoci. Nakon ubistva prvog Nemca, ubijen je i svaki drugi talac, a među njima su bili i svi ljudi iz naše porodice.
  • Šta mislite zašto su nacisti toliko mrzili Jevreje?
  • Breda: Ne mogu da odgovorim na to. Kao što sam napomenula, to su bili bolesni  umovi.
  • Da li ste ikada imali bliske razgovore sa nemačkim oficirima dok ste boravili u crkvi u kojoj ste se skrivali?
  • Breda: Ne,baš nikada.
  • Da li su vas maltretirali u školi koju ste pohađali?
  • Breda: Ne. Nisu ni znali ko sam. Kada sam se vratila i započela 5. razred srednje škole koju vi danas pohađate ,  bila sam samo nova devojka. Nisam bila zlostavljana, pogotovo zato što sam bila vrlo dobra pevačica i sportistkinja.  Zanimao me je i stoni tenis. Prvo sam postala prvak stonog tenisa Beograda, a kasnije i čitave Srbije, bila sam vrlo popularna, ali i vrlo siromašna. Rođena sam kao Rahela Kalef, i naravno, kasnije sam dobila novo ime – Breda. Kad sam upisala srednju školu na Čukarici, nisam u početku mogla da se naviknem. Profesori i prijatelji zvali su me novim imenom, a ja sam samo sedela nemo. Nakon nekog vremena shvatila sam da to zapravo zovu mene. Bilo je smešno i tužno u isto vreme.
  • Šta vam  pružalo nadu tokom rata?
  • Breda: Nije bilo nade. Jedina nada u dobro, je bio sveštenik koji nam je pomogao, otac Tumpej. On je bio dokaz, da ljudi koji su spremni da žrtvuju sopstveni život da bi spasili nekoga, još uvek postoje. Bio je jedina svetla tačka u onom mraku, u tom haosu.
  • Kada bi od vas bilo traženo da jednom rečju  opišete rat koju biste reč upotrebili?
  • Breda: Pakao.
  • Da li je ikada postojao trenurak kada niste  bili sigurni da li ćete vi i sestra preživeti rat?
  • Breda: Da. Bio je to stalni strah, jer smo se sve vreme skrivali. Mi smo gladovali. Kopriva i proja bili su jedina hrana koju smo imali u to vreme. Sa čamcem sam s majkom prelazila Savu da bih sakupila nešto  za jelo. Noću bih se izvukla iz kuće i ukrala malo uglja, iako je tada bilo zabranjeno da izlazimo.. i sama sam se izlagala velikom riziku da budem uhvaćena i ubijena. Bila je to borba za opstanak.
  • Kojim vrednostima vas je naučio otac Tumpej ?
  • Breda: Da pre svega treba da budeš čovek, da treba da  činiš dobro i deliš sve sa drugima, dobro i loše. Otac Tumpej je uvek imao  hleba ili slatkiše u džepovima, a kad smo došli, dao nam je obema stvari, jer je znao da smo gladni, i moja sestra i ja.
  • Koga krivite za ratne strahote?
  • Breda: Ne mogu reći da li je to islamski ili nacistički fanatizam. Krivim one bolesne umove koji su počeli sa istrebljavanjem čitavih narode, nevinih ljudi. To su bolesni umovi, ali nije se  završilo sa fašizmom. Pogledajte samo šta se sada događa. To je isto ali nije toliko rasprostranjeno. Ljudi ubijaju nevine ljude u ime Boga.
  • Kako je bilo započeti svoj život nakon rata?
  • Breda: Bilo je teško. Prvo sam dobila paket od jevrejske zajednice koju bih donela kući i podelila sa majkom. Tada sam plela za druge, prepisivala beleške dok sam se školovala da bih zaradila nešto novca. Mama nije mogla da dobije posao. Tek kasnije je dobila posao, ali mi smo i dalje živeli skromno.
  • Da li vas je iskustvo holokausta ikad osramotilo što ste Jevreji?
  • Breda: Ne, suprotno. Moj otac je bio veoma liberalan. Na primer, u mom rodnom listu piše da je moje državljanstvo srpsko  Mojsijeve vere. Tata nije bio religiozan kao baka i odgojao nas je veoma liberalno. Poštovali smo jevrejske praznike, ali tada nismo bili toliko duboko ukorenjeni u  jevrejskoj religiji. Tek u trenutku kada sam sve izgubila, jer smo Jevreji, zaista sam postala Jevrejka. Ne samo Jevrejka, postala sam super Jevrejka! I danas kažem da sam Jevrejka.
  • Kako se sećate perioda svog života pre rata?
  • Breda: Bilo je jako lepo. Bili smo veoma srećna porodica srednje klase. Imali smo lepe praznike, puno prijatelja, veliku porodicu. Bilo je to vrlo bezbrižno detinjstvo. Ali zaustavljeno je … Jevrejski praznici su bili tako divni. Naročito Pasha … Tada se okuplja cela porodica. Letnji odmori su takođe bili ugodni …
  • Da li se sećate nekih vedrih trenutaka tokom  rata?
  • Breda: Uvek sam pevala u crkvi gde je dolazilo je puno ljudi, ne samo katolika, da čuju anđeoske glasove. A otac Tumpej je bio moderan sveštenik, eto tu sam počela da igram stolni tenis. Naučila sam i da sviram tamburu. Otac Tumpej je okupio mlade da ih skloni s ulice, jer su ulice bile opasne. Bilo je vedrih trenutaka.
  • Nakon završetka rata, da li ste i dalje bili izloženi bilo kojoj vrsti diskriminacije gde ste živeli?
    Breda: Ne, preselila sam se sa Čukarice (opština Beograd) u centar grada gde sam se zapravo rodila. Niko nije znao ko sam. Ja sam još uvek bila Breda Kalef, ali niko nije znao šta sam preživela. Bilo mi je toliko uznemirujuće da sam odlučila da to sačuvam u tajnosti. Kasnije sam u intervjuu za novine opisala događaj koji mi se dogodio. Svi su bili šokirani. Nakon toga počela sam da primam telegrame i pisma od ljudi koji su govorili da nisu znali  kroz šta sam prošla. Ljudi su bili zaista dirnuti i podržavali su me, posebno moji prijatelji iz škole i pozorišta.

Breda Kalef sa učenicima  2013.